Povratak u Doboj: Uspomene, promjene i misterija

Za Doboj tih ranih sedamdesetih prošlog veka bi se moglo reći da je bio tipičan mali gradić jedne zemlje koja je na idiličan način životarila, uživajući u blagodetima sistema društvenog uređenja, zvanog socijalizam, sa kojim mnogi od onih koji su se sticajem okolnosti kao protagonisti našli u njemu nisu bili previše zadovoljni, niti ponosni. Bio je to grad čiji su se glavni numerički pokazatelji, koji bi trebali da govore o njegovoj veličini, mogli iskazati, ili nabrojati korišćenjem prstiju jedne ruke, i to sa samo nekoliko od njih. Doboj je tada imao jednu gimnaziju, jedan srednjoškolski centar, tri osnovne škole, dve samousluge, jednu robnu kuću, dve benzinske pumpe, jednu apoteku, jedan hotel. Kafana je bilo malo više – 5-6.

Bilo je to sasvim dovoljno da se u njemu lepo i bogato živi, ali ne bogato u onom otrcanom materijalističkom smislu, već u onom koji je ljudima omogućavao da, ne brinući mnogo o onim takozvanim prostim egzistencijalnim problemima, žive život punim plućima, imajući mogućnost da uživaju i u onim njegovim nematerijalnim i netelesnim aspektima, ukoliko bi im takve ideje padale na pamet, jer je bilo na raspolaganju sasvim dovoljno slobode da se bez sputavanja svako može prepustiti bilo kakvim užitcima, pa i onim istraživačkim, spoznajnim, koja vode izdizanju iznad nivoa prostog preživljavanja. Doduše gimnazijalci, pogotovu maturanti, nisu u to vreme još bili dostigli taj nivo razvoja u kojem se u ljudskim glavama počinju javljati takvi porivi. Ali su bili izuzetno talentovani da u slobodnim vremenu, koga je bilo na pretek, pobegavši od škole i njenih programa, u onih nekoliko kafana upražnjavaju i održavaju tradiciju boemstva, na koju je narod kojem su pripadali bio izuzetno ponosan.

Doboj se nije bitnije promenio ni narednih godina kada sam ga povremeno obilazio tokom studija kao student Građevinskog fakulteta u Beogradu. Naoružan iskustvima življenja u prestonici ne samo Jugoslavije, nego i srpske boemije, bio sam u mogućnosti da, tokom kratkih studentskih boravaka u Doboju, sa drugarima, studentima, sličnih životnih opredeljenja ta boemska iskustva, a ponekad i zastranjivanja, podignem na viši nivo u odnosu na onaj gimnazijski. Da bi se pri kraju studija u mojoj glavi nekako spontano javila potreba da svom razvoju, osim onih prizemnih, hedonističkih i uglavnom telesno motivisanih potreba, dodam i druge dimenzije, one pomenute istraživačke i spoznajne. Ta potreba će se nakon završetka studija na početku one radne profesionalne karijere pretvoriti u životno opredelenje.

Doboj se u to vreme, početkom osamdesetih godina tog veka, počeo menjati, barem što se tiče ugostiteljstva, to jest kafanskog života. Onih 5-6 starih kafana iz gimnazijskih dana počele su da dobijaju konkurenciju u takozvanim „kafićima”, koji su na talasu novih trendova, neprimetno pristiglih sa zapada, ne više tako trulog kao nekada, iznenada počeli da niču kao pečurke posle kiše. Stupanjem na scenu kafića onaj boemski duh nije iščezao, ali je doživeo transformaciju, poprimivši elemente pokondirenosti i one individualističke prepotencije, koja je u glave mladih ljudi usađivala lažnu svest o vlastitoj uzvišenosti i posedovanju natprosečno velike pameti, što je u tim glavama otežavalo one prirodne procese intelektualnog rasta i duhovnog sazrevanja, vodeći neizbežno ka snobizmu i izveštačenosti, ključnim elementima novokomponovanih karakternih crta ljudi, planski implementiranih od strane onih moćnih centara, čiji uticaj se, možda upravo preko kafića, širio po nekadašnjoj zemlji radnika i seljaka, kojoj je i Doboj pripadao.

I pored toga u Doboju je tih godina bila još uvek samo jedna apoteka, a broj robnih kuća se povećao sa jednu na dve, koliko je bilo samousluga i benzinskih pumpi. Treba dodati da su bile samo dve pekare, pored one državne Dobojke, postojala je samo jedna privatna, Aljina. Tako je ostalo sve do početka onog slavnog građanskog rata i raspada onoga u što se pretvorila država radnika i seljaka, s jednom malom razlikom, jer je u međuvremenu otvorena još jedna apoteka u dograđenom aneksu doma zdravlja, te da je u samo predvečerje rata počela izgradnja i otvaranje novih benzinskih pumpi.

U tom ratu, u kojem su na nekoliko zaraćenih strana kao glavni protagonisti učestvovale one umišljene najpametnije glave, moralo je da se odluči ko je stvarno najpametniji. Ali, kako se ispostavilo, u tom ratu nije bilo pobednika, a umesto da se odluči ko je najpametniji, pamet je potpuno nestala, ustupivši mesto gluposti, koja bi se mogla smatrati pravim i jedinim pobednikom u tom ratu i koja će, kao što će se videti, nastaviti svoj triumfalni pohod u narednim decenijama.

Rađanje misterije

Ja sam na samom početku tog rata, tačno dve decenije, nakon što sam se pojavio u Doboju kao maturant, otišao iz tog grada sa suprugom i dvoje nejake dece predškolskog uzrasta, da se u njega više nikada ne vratim kao njegov građanin. Dolazio sam narednih decenija u njega povremeno iz zemlje Kanade, u kojoj smo se kao porodica naselili, da bi obilazio roditelje dok su bili živi, boraveći u njemu po nekoliko nedelja. Stoga sam imao prilike da pažljivo pratim njegovu transformaciju i preoblikovanje ne samo izgleda, nego i načina na koji se taj izgled postepeno, kao prema nekom zakulisnim planu, menjao. A glavna obeležja tih promena su oni numerički pokazatelji, koji su se svih tih prohujalih godina i decenija, nakon što sam iz tog grada emigrirao, na dramatičan način uvećavali u potpunoj disproporciji sa povećavanjem njegove veličine, što je, barem za mene, čitavo to vreme predstavljalo veliku misteriju.

Vrhunac te misterije sam doživeo krajem septembra 2025, kada sam se u Doboju pojavio tačno tri godine od zadnje posete, sa namerom da produžim ličnu kartu, čije važenje je prošle godine isteklo. Na moju zainteresovanost za tu misteriju je svakako uticala činjenica da sam se nakog završetka moje profesionalne karijere građevinskog inženjera počeo ozbiljno baviti istraživanjem društvenih fenomena i galopirajućih promena koje savremenici ovog modernog doba teško mogu da prate, što im onemogućava da im se prilagode, da im pariraju i da shvate njihovu suštinu.

Stoga me nije mrzelo da već prvog dana boravka u gradu počnem da brojim one pokazatelje, čiji broj se pre nešto više od 50 godina mogao meriti prstima jedne ruke. Apoteka, čiji zeleni krstovi su ukrašavali i stare i nove zgrade, sam pronašao 23. Umesto one nekadašnje dve socijalističke robne kuće, koje su iščezle, niklo je barem 5-6 takozvanih tržnih centra kockastih oblika i čudnih naziva, koji su zauzeli ogromne površine na periferiji grada, a jedan je uguran u strogi centar.

A samousluge, kojih je nekada bilo samo dve, se danas mogu naći u skoro svakoj malo većoj zgradi. Nemoguće ih je izbrojati. Ima ih na desetine, a možda i čitava stotina. Jedino se broj knjižara nije promenuo, ali se za nijansu promenuo asortiman robe koja se u njima prodaje. U današnjim knjižarama, osim školskih udžbenika, ne prodaju se nikave druge knjige. Što deluje logično, kome je danas do čitanja knjiga.

Benzinske pumpe

Broj benzinskih pumpi, čija izgradnja je ušla u modu još pre građanskog rata, se meri dvocifrenim brojevima. U onom delu urbanizovane površine, koja se možesmatrati gradom, izbrojao sam ih 12. Ali treba naglasiti da ih u onim takozvanim prigradskim naseljima ima barem još desetak, a da se u svakom selu koje pripada opštini Doboj nalaze barem dve pumpe. Tako da je broj benzinskih pumpi u opštini Doboj od nekadašnje dve ili maksimalno tri, jer ih u prigradskim naseljima i selima nije bilo, narastao na sigurno preko 30, a možda i 40. Ponegde se mogu naćii u buketu od tri sa tržnim centrom kao ukrasom.


Ili dve na razmaku od 50 metara, i to od istog vlasnika.


A šlag u priči o benzinskim pumpama čini podatak da je na ulazu u grad sa severa duž magistralnog puta nanizano ni manje ni više nego 6 benzinskih pumpi na potezu dužine od jednog kilometra. Šta reći, svetsko čudo!

Kockarnice

Ali to nije kraj svetskim čudima iz Doboja. Najveće od čuda su svakako kockarnice, kojih nije bilo u ona dobra stara predratna vremena, tako da je nemoguće numeričko poređenje sa današnjim stanjem, kao što je skoro nemoguće prebrojati ih kada se nađete u tom gradu. Toliko ih ima da se ostali biznisi teško uočavaju među njima. Na internet pretraživaču Gugl se može naći podatak da je 2017. godine u Republici Srpskoj radilo 867 kladionica, od toga u Banja Luci 223, u Bijeljini 58, a u Doboju 29. To je bilo pre osam godina, a s obzirom da je taj biznis u stalnom i vrtoglavom usponu i širenju, gotovo je sigurno da ih danas u Doboju radi preko 50, a možda i više. Ali, što se tog biznisa tiče, on svoje pare zgrće i uz pomoć individualnih automata, takozvanih slotova, kojih je prošle godine u Republici Srpskoj bilo 8,919, raspoređenih na lako vidljivim mestima, kafanama, prodavnicama, tržnim centrima.

Inače država Bosna i Hercegovina, prema najnovijim podatcima ima ubedljivo najviše sportskih kockarnica u Evropi po glavi stanovnika. U Banja Luci jedna na 1000 stanovnika. A da to nije baš bezopasan biznis za zdravlje građana Doboja i BiH govori najnovije saopštenje Svetske zdravstvene organizacije WHO, prema kojem se ovisnost od igara na sreću i klađenja smatra ozbiljnim zdravstvenim problemom i patološkom pojavom, dajući joj i stručni naziv: ludopatija. (Reč izvedena od latinske ludus – igra i grčke patheia – stanje ili trpljenje)

Da će kockarnica biti još više u skoroj budućnosti, kao i da će biti sve više obolelih od bolesti ludopatije, govori najnoviji modni hit da se u svakoj novoizgrađenoj zgradi u prizemlju isključivo otvaraju kockarnice.


Na ovom mestu je nekada bila zgrada Doma JNA, u kojoj se nalazio u to vreme najpopularniji restoran iz čije sale se ponekad u večernjim satima mogla čuti starogradska muzika, dok su se u velikoj sali održavale igranke u kojima se „šizilo” uz rokenrol muziku Bitlasa, Rolingstounsa, Bidžiza, Indeksa, Ju grupe, Bijelog dugmeta i Zdravka Čolića. Kao što se može videti, na istom mestu danas omladina umesto igranja u ritmu muzike za ples upražnjava igre na sreću.

A što se kafana i restorana tiče, onih nekadašnjih desetak kafana i kafića iz 70-tih i 80-tih prošlog veka opisanu evolutivnu transformaciju nije preživeo nijedan. Ali se zato danas u Doboju mogu izbrojati na desetine restorana, kafana, kafeterija, kafea, uključujući i ćevabčinice, roštiljarnice i nekave „pekoteke”, čije ime je verovatno trebalo da goste, dok se budu u hedonističkom zanosu sladili raznoraznim pečenjima, na suptilan način podseti da osim takvih mesta postoje i biblioteke u koje se sve manje zalazi, a ako se nastavi opisanim trendom, moraće se uskoro zatvarati, ako već nisu počele, dok će se broj navedenih ugostiteljskih objekata raznih kategorija meriti trocifrenim brojevima.

A što se ugostiteljskih objekata tiče, u njih se mogu nabrojati i pekare, koje se od nekadašnje dve danas takođe mere desetinama, od kojih mnoge više liče na restorane, nego pekare. One bi se udružene sa astronomski umnoženim pomenutim ćevabčinicama, roštiljarnicama i pekotekama mogle smatrati glavnim razlogom što su veliki stomaci postali glavni deo imidža današnjih Dobojlija i Dobojki sa kojima se oni čini se ponose i koji bi, ukoliko se nastave povećavati, mogli doprineti da se poveća promet u praznim apotekama.

Doboj City Park

Možda i najveće čudo Doboja, veće od kockarnica, je ogromni potrošački centar, ili kako se to stručno naziva u svim jezicima sveta – „šoping mol”, koji je gotovo preko noći nikao na periferiji grada, nekadašnjoj industrijskoj zoni. Taj „mol” je, kako i priliči vremenu u kojem se trenutno živi, dobio naziv u duhu engleskog jezika:Doboj City Park.


U njemu se u tri niza, koji čine ogromno latinično slovo „U”, na moderan i arhitektonski sasvim solidan način ugnezdilo tačno 50 raznih prodavnica, uključujući i nekoliko kafea i restorana. Među prodavnicama to su uglavnom modni butici i prodavnice sa specijalnom vrstom artikala. Podrazumeva se da su izloženi i ponuđeni artikli uglavnom sa etiketama stranih poznatih, takozvanih „brendova”,kao što se podrazumeva da su nazivi prodavnica isključivo na engleskom jeziku.



A ono što se ne podrazumeva je ironija, koju će moći naslutiti samo oni stariji građani grada Doboja, ali nikako oni mlađi, kao i zalutali posetioci. Ironija se sastoji u tome da je taj ukratko opisani grandiozni „mol” podignut na mestu gde se nekada nalazila socijalistička fabrika „Trudbenik”, ponos tadašnjih komunističkih lidera. Tu ironiju još više produbljava činjenica da su osim Trudbenika sa Guglove mape nestale sve fabrike iz onih ozloglašenih komunističkih vremena. Grad Doboj nema danas nijednu fabriku, jer za podizanje novih se verovatno nije imalo vremena od izgradnje svega onoga što je do sada opisano.

Doduše treba reći da su neki objekti nekadašnjih fabrika zadržani, ali su adaptirani i prilagođeni novoj nameni. Tako će u zgradi, u kojoj je nekada bila smeštena čuvena firma zvana Montaža, uskoro biti otvorena ogromna robna kuća,ako i priliči duhu novog vremena, sa nazivom koji također priliči tom duhu.

Železnička stanica

A železnička stanica predstavlja posebnu priču, i to tužnu, koja bi mogla da zalutalom posetiocu očaranom čudima ovoga grada skrene pažnju da nije u njemu sve sjajno, glamurozno i prozapadnjački. Doboj je u vreme kada sam u njemu pohađao četvrti razred gimnazije važio za najveći železnički čvor u tadašnjoj državi Jugoslaviji, kada se uzme zajedno promet roba i putnika. U njemu su se ukrštale pruge koje vode na jug prema Sarajevu, Mostaru i jadranskoj obali, na istok prema Tuzli i Zvorniku, na zapad prema Banja Luci i Zagrebu i na sever prema Vrpolju, Vinkovcima, Osijeku i Beogradu. A tim prugama su dan i noć jezdili putnički, brzi, poslovni i ekspres vozovi, da se ne spominju kilometarski duge kompozicije teretnih vozova. Sećam se da smo kao gimnazijalci kada se u nekoj od kafana zapijemo pevali pesmu:

Doboj Novi, železnički čvor.
I u njemu pruge mnoge, pruge široke
A na njima sve dizelke iz Amerike.


A danas dobojska železnička stanica izgleda tužno. Teretni saobraćaj je u međuvremenu ukinut, a za uspomenu se na sporednim kolosecima, zaraslim u travu, može naći još poneki zahrđali teretni vagon ili lokomotiva. Putnički vozovi ne saobraćaju više prema Sarajevu, Beogradu i Zagrebu. Iz Doboja se vozom može doći samo do Banja Luke i Petrovog Novog, jer je većina pruga, kojima je nekada jurilo svakodnevno na desetine putničkih vozova na sve četiri strane sveta, odavno zarasla u travu i neupotrebljava. Samo je pitanje dana kada će sa dobojske železničke stanice krenuti poslednji putnički vozovi, jer su vagoni vozova sa pomenute dve linije koje još odolevaju skoro prazni.

Prikazani peroni su nekada vrveli od putnika, čak i u gluho doba noći. Sećam se kada smo jednom prilkom, nas nekoliko studenata stigli brzim vozom iz Beograda u tri sata posle ponoći. Tada je bio studentski običaj da se ne ide odmah kući, već da se svrati u staničnu restauraciju, koja je radila od 0-24, na još neko piće, nakon što se u bife vagonu pre toga već dobro cugnulo. Taj puta smo zaglavili do zore i onda, pre nego što smo se uputili ka stanovima u kojima su nas čekali roditelji, u centru grada smo svratili u kafanu Ozren na „popravak”. Dok smo sedeli u bašti naišao je moj otac sa tašnom u ruci, na putu za posao. Mahnuo mi je rukom sa osmehom na licu i rekao: „Zdravo Milovane, kad si stigao?!”

Nije mi mnogo zamerio za te sitne studentske nestašluke, jer je bio ponosan na svog sina, budućeg inženjera, pošto je i on bio inženjer. Kao da je predosećao da će mo za samo desetak godina otvoriti zajedno projektni biro „Projektovanje” i među prvima u gradu postati biznismeni, vesnici nove postsocijalističke epohe, koja će nažalost uskoro biti prekinuta građanskim ratom.


Ona stanična restauracija odavno je zatvorena, kao što su zatvorene, buregdžinice, ćevapdžinice i ostale radnje smeštene na platou ispred zgrade stanice, koje su opsluživale nekada najprometniju železničku stanicu u Jugoslaviji.

Najveće iznenađenje

Nakon svih nabrojanih što prijatnih, što neprijatnih iznenađenja, koja sam doživljavao dok sam tri dana lutao ulicama grada moje mladosti, došlo je na red i najveće. Jedno jutro sam pošao do zgrade gradske uprave ili opštine, kako su je nekada skraćeno građani nazivali, da pokušam dobiti rodni list i uverenje o državljanstvu. Zgrada opštine se nekada, čak i kada sam poslednji puta bio u ovom gradu pre tri godine, prostirala naspram velikog parka u strogom centru grada. Bila je to monumentalna trospratna građevina, koja je dominirala centralnim jezgrom grada.

Na tom mestu se sada nalazio moderni glamurozni tržni centar. U prvom trenutku sam pomislio da se zgrada opštine verovatno nalazi iza tog centra. Međutim, kada sam ga zaobišao iza nisam našao zgradu koju sam tražio. Shvatio sam, sa ne malim zaprepaštenjem, da je ona zgrada, čiju sam sliku još uvek držao u mislima, morala biti srušena da bi ustupila mesto onoj staklom obloženoj građevini, tipičnom predstavniku novih arhitektonskih trendova.


Raspitao sam se kod prvog prolaznika, bila je to jedna starija dama, koja mi je sa setnim tonom objasnila ukratko šta je bilo sa starom zgradom opštine i gde su premestili kancelarije uprave grada i šalterske službe, koristeći ne baš lepe reči na račun projektanata, koji odlučuju o sudbini grada u kojem je verovatno rođena i osuđena da u njemu provede ono što joj je ostalo od života. Nije bilo teško da pronađem to mesto. Bilo je to prizemlje jedne dugačke nove stambene višespratnice.


Svakako da nije bilo lako iz ugla mog iskustva povezati slike one monumentalne građevine, izgrađene pre jednog veka, koja je još uvek lepo izgledala i ispred koje se nalazio prekrasan park sa cvetnim alejama, sa slikom prizemlja bezlične četvrtaste građevine u kojoj je naprečac smeštena šalterska služba opštine, te sliku građevine, čija je izgradnja voljom lokalnih, ali i međunarodnih moćnika,primorala gradske urbaniste da se milom ili silom prilagode njihovim interesima.


Kada sam se pod takvim utiskom vraćao prema centru grada sasvim slučajno sam između krošnji prometo jedan objekat u ruševnom stanju sa ogoljenom betonskom konstrukcijom, koji je još uvek odolevao zubu vremena i bio verovatno predviđen za rušenje. U istom trenutku mi se u glavi pojavila slika gradske hale sportova, koja je morala stajati baš na tom mestu onih kasnih 80-tih prošlog veka, i u kojoj je svoje utakmice na domaćem terenu igrala Sloga Bosnaprevoz, rukometni klub, tadašnji ponos grada, jedini prvoligaš u istoriji grada Doboja. Danas u ovom gradu više nema sportskih klubova, niti stadiona na kojima su se nekada igrale njihove utakmice, osim fudbalskih. Kao što se moglo videti iz ove priče, sport i bavljenje sportom su se sveli na sportske kladionice. Od sportova, barem u manjim gradovima, kao što je Doboj, ostao je jedino fudbal, jer bez njega ne bi mogle postojati sportske kladionice, pošto se u njima kladi uglavnom na rezultate fudbalskih utakmica.

Epilog

Svakako da nije lako nakon ovakvih doživljaja i radoznalih zapažanja sumirati utiske, uzimajući u obzir vlastito, lično iskustvo, ali se čini mnogo lakšim sve ono što je u ovoj priči ispričano staviti u kontekst savremenih globalnih zbivanja i fenomena, koji su sudbinu običnog čoveka, pa i čitavog čovečanstva predali u ruke otuđenih centara moći, čiji glavni cilj nije lako, ali nije ni nemoguće dokučiti.

Taj cilj se može naslutiti iz ovih na prvi pogled glupih i neshvatljivih numeričkih fenomena, koje sam otkrio posmatrajući iz malo šire istorijske perspektive svo ono što se događalo u gradu moje kasne tinejdžerske mladosti, počev od tih vremena pa do danas. Da bi se izbegla neumesna i neprikladna poređenja treba pre svega imati u vidu da se ostvarivanje agende onih pomenutih centara moći, čiji je cilj kreiranje stvarnosti prema njihovom nahođenju i upravljanje sudbinama ljudi, odvija na više paralelnih ravni i da se ne primenjuje istovremeno na isti način na svim planetarnim meridijanima.

Ono što sam otkrio tokom nekoliko dana boravka u gradu moje mladosti bi se moglo shvatiti i kao neka vrsta eksperimenta, koji se izvodi u čitavoj BiH, nekadašnjem bosanskom vilajetu, koji je čini se oduvek služio za eksperimentisanje svetskih moćnika. Jer će na sve to što sam doživeo u Doboju sa priličnim iznenađenjem naići svaki putnik odmah nakon što na graničnom prelazu Bosanska Rača uđe u taj vilajet, pošto se u Srbiji, iz koje je došao, vrši jedna sasvim druga vrsta eksperimenta u kojem nisu potrebne bezbrojne apoteke, benzinske pumpe, kockarnice u svakoj novoj stambenoj zgradi i mega tržni centri.

Za sve te silne apoteke, kockaste tržne centre, samousluge, bezbrojne butike i ostale prodavnice prilično luksuzne robe, koje uglavnom zvrlje prazne, te silne benzinske pumpe, na čijim automatima za punjenje goriva teško da će te ikada videti neko vozilo, se može reći da predstavljaju neku vrstu vešto konstruisanog holograma, koji služi da u glavama stanovnika grada na onom podsvesnom, subliminalmom nivou stvori sliku bogatstva, izobilja, glamura i prividne mogućnosti da su takve na prvi pogled luksuzne stavri svakom dostupne.


Bacajući pogled na apoteke, na koje sam nailazio dok sam lutao ulicama grada, nisam u njima video nijednog pacijenta, samo uglavnom mlade apotekarke, koje su se dosađivale zureći u kompjuterske ekrane. U onim mega samouslugama tržnih centara sa desetinama hiljada raznih, uglavnom bespotrebnih proizvoda besprekorno složenih u desetine staleža, viđao sam vrlo malo potencijalnih kupaca. Sve je delovalo avetinjski pusto. U svakoj je na izlazu bilo 10-15 naplatnih blagajni, od kojih su samo jedna ili dve radile. Bacajući poglede na desetine butika većinom specijalizovanih za žensku garderobu i obuću, te ostale specijalizovane prodavnice, nisam također viđao da u njih iko ulazi, osim ponekog radoznalca koji je u radnju ušao da vidi šta u njoj ima, a ne da nešto kupi. Dok su se istovremeno prodavačice, uglavnom mlade devojke, dosađivale poput apotekarki. Svi oni su mi ličili na glumce u toj hologramskoj predstavi, kojima nije bilo teško da na licima zadržavaju osmeh, jer, čak i za male plate nisu morali da rade, već samo glume.

Možda nije na odmet napomenuti, jer i tu ima neke ironije, da se u prizemlju niza oronulih stambenih zgrada u nekadašnjoj ulici Maršala Tita, naređalo 8 ženskih butika. Na tom mestu je nekada stajao kultni bife Kasino, omiljeno sastajalište lokalnih alkosa, koje smo mi gimnazijalci nazivali inventarom, jer po ceo dan nisu izlazili iz bifea, postajući tako deo nameštaja. Ponekad smo im se i pridružili, jer se od njih moglo naučiti mnogo toga interesantnog i korisnog za život, u čije tajne smo tek počeli da uranjamo.


Danas u Doboju nećete naći ništa slično bifeu Kasino, ali će te u onim pomenutim bezbrojnim ugostiteljskim objektima raznih kategorija zateći mnogo više gostiju i posetilaca, nego u apotekama, tržnim centrima, buticima, samouslugama i na benzinskim pumpama. Neki od tih objekata će u određenim delovima dana čak biti i puni gostiju, među kojima nećete moći primetiti inventare, slične onima iz nekadašnjeg Kasina, niti će oni tim nekadašnjim kafanskim inventarima ni izbliza biti ravni po mudrosti i načinu na koji su oni tumačili i promišljali svet u kojem su se obreli da odigraju svoje uloge. Njihov način tumačenja i promišljanja sveta je savršeno programiran iz pomenutih centara uz pomoć medija, društvenih mreža i onih „psy-op” operacija. Takvo programiranje nije bilo ni izbliza tako efikasno u vreme alkosa iz Kasina.

Za današnje građane Doboja, koje će te sretati na ulicama, ugostiteljskim objektima i kao vozače u automobilima, ali ne i u apotekama, tržnim centrima, buticima, samouslugama i na benzinskim pumpama, se može također reći da predstavljaju, poput apotekara i prodavačica, glumce u onoj hologramskoj predstavi, a istovremeno i zamorce u eksperimentu u kojem se ispituje kako će izgledati svet bez fabrika i zaposlenja, a u kojem treba da se zadrže kulise uz čiju pomoć će se održavati percepcija bogatstva, blagostanja i bezbrižja. A taj svet se postepeno uspostavlja u nekada bogatim državama Evropske unije u kojima se polako zatvaraju fabrike, kao što se dešavalo u Doboju i BiH proteklih nekoliko decenija. A nije isključeno da će se uskoro početi ukidati i međugradski vozovi i pruge, jer one neće biti potrebne u onom konceptu izolovanih pametnih gradova, na koji Doboj već neodoljivo podseća.

Taj novi svet, kao što se može naslutiti iz bosanskog eksperimenta, bi trebao da izgleda upravo onako kako je zamišljeno u onoj slavnoj „agendi 2030” Klausa Švaba. U njemu niko neće posedovati ništa, a svi će biti sretni, kao dobro programirani glumci u savršeno režiranoj predstavi sa još savršenije nameštenom scenografijom. Para da se sve to finansira još uvek ima iz nepresušnih „hedž” fondova. A kada ti fondovi presuše, prestaće i potreba za glumcima i skupom svenografijom.


I na samom kraju, nakon što sam uspeo da razjasnim dobojsku misteriju, ću morati da osim zadovoljstva izrazim i žaljenje što neću moći da prisustvujem velikoj predstavi koja je zakazana u sali restorana Branch, smeštenog u Doboj City Park, jer će se moja poseta Doboju završiti mnogo ranije. Možda sledeći puta budem imao više sreće i gledam Šejlu uživo, ako do tada ne presuše „hedž” fondovi.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.