Noću spavam kao beba. Potrbuške. Slatko. Valjda je za to zaslužan i nizak pritisak, pa čim otvorim oči, vršim dvije radnje: uključujem tv i kuvam kafu. Da dođem sebi.
Jutarnji tv program me razdrma prije kafe: narode, katastrofa je u toku! Obucite se slojevito, da vazduh cirkuliše u području jetre. Ponesite suncobran koji pokriva barem tri kvadrata, a ako ga nemate, maznite jedan iz obližnjeg kafića. Pijte vodu. Najmanje dvanaest litara. Na prazan želudac, al da bude sobne temperature, onako kao kad se popiškite, to vam je ta prava temperatura....
Promijenim stanicu, al badava. Ozbiljan, brkat i ćelav stručnjak (jebeš stručnjaka ako nije ćelav) najavljuje da će crveni meteoalarm zahvatiti Siciliju, Provansu i grčka ostrva đuture. As ti boga..... Ispoštujem savjete, kao uredan građanin koji redovno plaća DIRG i ostale obaveze, zamotam se u bijeli čaršaf (pamučni, isključivo!), i oprezno krenem na posao. Na trećem metru od zgrade cuclam petnaest gutljaja vode i čekam da stignu do jetre, pa nastavim...
Peče, nema šta.... Žarko naše sunašce, naviklo da u avgustu ispoštuje red i običaje, marljivo piči po betonu i asfaltu, pa mi ispod onog čaršafa probija i koja kap znoja.... Gucnem još desetak srkova vode (već se zagrijala ko ona spomenuta, hm....), da nadoknadim elektrolite, i grabim ka parku. Em ladovina, em zelenilo emituje talas svježine. Mjerim puls, sve je u redu. Ajmo dalje, još samo tries metara, i spasonosna kancelarija, sa klimom nahajcanom na 16!
Za radnim stolom se opustim, zaslužila sam, prošla kroz pakao i preživjela! Opet pijem vodu, stomak me malo boli, al kapiram da mora tako, nije lako izboriti se s prirodnom katastrofom! Nema nekog posla, pa čačkam po kompu, sređujem foldere, i op, naletim na neke skenirane fotke. Nema datuma, al mi mozak (pliva u svježoj vodi) nepogrešivo detektuje uspomene....
Neke davne 86, čini mi se, jugom 45 smo se vraćali s mora i prolazili kroz moj rodni Mostar. Gradski termometar (kod robne kuće HIT!) je, uobičajeno za to doba, pokazivao 43,u ladu, a naša draga limenka made in "Zastava" mogla je da prži jaja na haubi. Obišli stari most, pojeli ćevape, došli do autića, tata me pogleda i kaže: sine, jel palimo obje klime? (Čuli smo, tada, da postoje automobili s lađenjem....) Daklem, otvorimo oba prozora, mama se otpozada umota u maramu ("jestel vi normalni, dobiću upalu sinusa!"), mahnemo u prolazu Sjevernom logoru, i odjurimo 90 na sat ka Doboju. Uveče pojedemo lubenicu (s mostarske tepe), i uživamo u divnom danu....
Bože dragi, al smo bili blesavi! Pa tek sad vidim kroz kakve opasnosti smo mi, u neznanju i ludosti, prolazili.... Alo!!! Mama je trebala svog muža tužiti, u najmanju ruku, za maltretiranje, a ja sam mogla glat dobit presudu suda u Strazburu, i još par iljada odštete! Ej, jebo te, po crvenom meteoalarmu! Da ne pominjem da smo po tom istom meteoalarmu posle morskih radosti pomagali djedu kupiti sijeno, a niko nije imao pakovanu flašu vode sobne temperature!
Bilo pa prošlo! Sreća pa smo pametniji, iskusniji, svoji na svome, sa jutarnjim i večernjim savjetima stručnjaka, pa sad znamo kako, šta i gdje! Nema labavo, već kremu sa faktorom 87 na nos, burazeru, suncobran u šake, i pravac na asfalt! I nemoj da se neko zajebo pa da ostavi stan u gradu i iz ove miline ode negdje u neku pripizdinu gdje su temperature niže bar pet stepeni...
