Sedmočlana porodica Stojaković iz Tekućice kod Doboja još jednu Novu godinu dočekaće bez vode u kući.
Deca su mala pa se pred njihovim domom stalno suši veš koji majka Mirsada, čak i po najvećoj hladnoći za svoje mališane pere ispod ručne pumpe nedaleko od kuće.
Supružnici Zoran i Mirsada odavno su nezaposleni pa, iako držeći stoku i u bašti prozvedu dovoljno hrane da prehrane porodicu, novac za ugradnju vode ne mogu da skupe.
- Njih je petero – od uva, do uva. Radislav ima pet, a Marko četiri godine i kako ćeš im objasniti da paze i da se ne prljaju. A tu je i beba, moja petomesečna Teodora - objašnjava svoje muke Mirsada Stojaković.
Priča kako je voda iz pumpe ledeno hladna i leti, dok joj zimi ruke utrnu od hladnoće kada pere dečiju garderobu.
Najstarija kćerka Elma čuva bebu i pazi na braću dok joj majka ne „podmiri marvu“ i opere veš.
- Teško mi je kad je gledam kako se pati, a još teže što se nikada ne žali. Stalno galamim na braću da paze i ne idu u blato, ali oni su mali i to je teško - stidljivo govori Elma Stojaković.
Kaže i kako joj je žao što je pošle godine u ova doba poželela da dobije jaknu i čizme. Bilo joj je hladno jer je u školu išla u patikama i letnjoj jaknici, ali sada godinu dana starija kaže da ima samo jednu želju.
- Da mi se majka više ne muči. Ja želim da joj pomognem, ali ona to ne dozvoljava. Kaže "tvoje je da učiš čitati i pisati, da budeš školovana, da sutra ne živiš kao ja" - jecajući kazuje Elma.
Njen otac Zoran radni na nadnicu kada ga neko pozove, ali novac koji dobije nije dovoljan ni da kupe sredstva za higijenu. Odeća i knjige za njegove školarce poseban su problem.
- Sreća je što su to dobra deca i iako su mali razumeju situaciju, nemaju nikakve prohteve. Šta ima – ima, ono čega nema se i ne traži - kaže Zoran.
Teško mu pada i što njegov najstariji sin Branislav još uvek ne razgovara sa svima.
Dečak je do pre dve godine pričao samo sa majkom Mirsadom, ali je lečenje u Doboju dalo rezultate, pa je sada krug ljudi sa kojima komunicira malo širi.
- Ljudi su nam pomogli, jer je dečak gotovo svakodnevno morao ići kod logopeda u Doboj. Ja im verovatno nikada neću moći vratiti, ali Bog sve vidi - tiho kazuje Zoran i dodaje „nek smo živi i zdravi, a valjda ćemo i vodu nekad dobiti“.
Dečak boluje od selektivnog mutizma
Predsednica Udruženja za decu sa posebnim potrebama iz Doboja Sanja Živković kaže da porodica Stojaković živi u izuzetno teškim uslovima, što otežava proces lečenja malog Branislava. - To je porodica heroj, jer pored svih nedaća dovedu dete na terapiju, shvataju problem, bore se i zato se i mi svi borimo da im pomognemo, jer naše malo je njima ogromno - navodi Živkovićeva.
