Svima je poznata biblijska priča o faraonovom snu o sedam krava i godinama oskudice koje će ih pojesti. Za razliku od faraona koji je sanjao debele i mršave, mi na javi imamo svoje svete krave, takoreći povlaštenu kastu, koja je sve deblja, dok se našim siromašnim vremenima ne nazire kraj. Nedelja iza nas je mogla da posluži da se zapitamo zašto je to tako.

„Kad jedan komšija postavi video nadzor da posmatra drugog, to je veliki problem, ali kada imate institucije koje to rade, onda tek imamo čime da se bavimo. Institucije su tu da čuvaju ljudska prava a ne da ih krše. To i jeste najveći problem, što naša vlast koristi svoju moć za kršenje prava građana.“

Svet se obrušio na glave naših predvodnika. Da se poslužimo terminologijom pandemijskog trenutka, temperatura se diže, a u igri su Rusi i Ameri. Čačkali su mečku, gurali prst u svako viđenije oko i pljunuli u značajniji ambasadorski čabar. “Nije to zbog nas. To je zato što mrze RS”, njihova je mantra. Nesreća je što ćemo ceh da platimo mi. Jer, kad naše Dare prevrše meru, zakloniće se i založiti RS.

Neosetno smo skliznuli u decembar, skoro kao ministarska ruka u javne finansije. No, novi mesec nas nije poštedeo starih glavobolja i tema.

Je li trenutak da priznamo da smjena nije isto što i promjena? Treba li ozbiljno da se zabrinemo da će duh najvećeg grada u Republici Srpskoj oblikovati neko ko glorifikuje ratne zločince i negira ljudska prava?

Lažemo vas sve vreme, samo da biste nosili maske. Niko nema, niti je imao koronu, a kamoli da je od nje umro