Veslali su prošle nedelje naši kajakaši. Radišić je po Vrbasu skupljao ostatke restorana, Višković se spuštao niz nemirne vode od sindikalaca do reketaša. Baja je klizio sa ambasadorskog ručka na izaslaničku večeru. Ostatak Predsedništva se osećao potopljenim od stranaca. Jedino je Željki Cvijanović bilo lepo. U poslednje vreme ona samo putuje, kao da joj je, ne daj bože, zadnje.

Nismo živi da saznamo na koji nam se Baja put sprema i kome će nas na čuvanje ostaviti u odsustvu. Više nismo u stanju da budemo sami. Osvrnemo li se, vidimo jednu prazninu. Svedočimo finansijskom, moralnom, vremenskom, pa, ako hoćete i ljudskom odronu. Za poslednjih 10 godina zemlju je napustila jedna cela Banjaluka mladih i, mahom, pametnih. Bili su suprotnost onima koji nas predvode. Zato su otišli. U stadu nisu mogli, a ostati svoj je postalo nemoguće. Nije baš da nisu upozoreni. Baja im je još pre nekoliko godina rekao: “Sve vam je džaba ako ste van sistema”.

Legenda kaže da se Francuski Kralj Sunce okupao samo dva puta u životu i to po preporuci lekara. Naše, po gabaritima najveće sunce se, samo u ovoj nedelji, nekoliko puta umilo, pralo od svega ruke, da bi po preporuci kriznog PR ( lekara ne konsultuje) vikend završio u Aušvicu, na poklonjenju žrtvama holokausta. Kao, biva, genocid priznajem, ali ne u svojoj kući.

Sve je očigledno. Niti nam ko može pomoći, niti pomoć ištemo, a, da budemo baš potpuno iskreni, nikad se ozbiljno i nismo bunili. Ugradili smo se, koliko je ko mogao. Neko je pokupovao firme, neko isisavao milione iz budžeta, a neko je dao glas za 100 maraka i tapšanje po ramenu. A kako smo radili, tako nam (je) Baja i pomogao. I nije Orban morao da dođe pa da bismo videli da živimo u privatnoj državi. Pristali smo da budemo gosti u sopstvenoj zemlji. Kome nije pravo, nek’ ide ako gde ima bolje. Upornije (ili manje mudre) u narednoj fazi će da proguta mrak. Od gostiju se očekuje da ćute i budu srećni što imaju obrok kod razgoropađenog gospodara. Ko zna kad će svanuti treći dan u kome će nezahvalnim gostima pokazati vrata.

Ako ste u septičkoj jami najvažnije je da vam ne klecnu kolena. Situacija kod nas je trenutno takva da kolena više nisu bitna. Sad je najvažnije da znamo da plivamo, dakako - sa maskom. A razmere našeg posrnuća su ogromne. To smo mogli da vidimo i u nedelji za koju bi mnogi rekli: divno što se završila. Ipak, mesta za radovanje nema. Počinje nova sedmica što znači i nova šansa za ludilo koje nas okružuje. Kao u nekom vrtlogu u kome vreme leti, a događaji se sudaraju. Mnogi nas i po glavi lupaju. Tako ošamućeni smo nekako preživeli proteklih sedam dana. Za naredne nismo sigurni.

Istina je da Međunarodna zajednica nema plan za Bosnu i Hercegovinu, ima Ambasada i zemalja koji su prijatelji i žele da pomognu da stvari u društvu profunkcionišu ali oni jednostavno ne žele da oni lično budu dio promjena, i to je sasvim normalno