Ako je i bilo sumnje, avgust je pokazao da smo kolektivno u srednjem veku. Bilo bi lakše reći da su nas primorali. Ipak, nemamo tu vrstu izgovora. Rado smo ljubili skute. Takoreći, od ništarija stvarali idole, kako bismo imali nekoga da vučemo za rukav i molimo da nas ponižava. Za to nismo žalili čak ni para. Ako se ko pita kada ćemo kolektivno odrasti, odgovor je - nikad. Biramo da budemo večito nedozreli.

Znači, ti sad sa zakonom, a ja ću sa otcepljenjem. Ovi moji će se uhvatiti za nacionalni interes, potegnuti peticije, pa da vidiš te zabave.

Desilo se i to. Žena je prošle nedelje u Banjaluci ugrizla psa, a veseli Radovan se verujemo grizao za jezik. Tek što je obećao da će Vlada iz sve snage razvijati ribarstvo, došlo je do velikog pomora ribe u Prnjavoru. Slično je prošao i ministar unutrašnjih dela. Samo što se pohvalio da je kriminal nikad manji, a unutrašnja situacija sjajna sa tendencijom da postane idealna, usledio je hladan tuš u vidu hapšenja inspektora koji su izgleda bili u tesnoj vezi sa najpoznatijim narko-klanom.

Došlo je vreme, poručio je Baja prošle nedelje, da se u RS sve ukine sem njega. Stvari bi se onda i formalno uskladile sa stvarnošću. Ne treba nam predsednik, višak je Skupština, pa i sam premijer je tu tek da možemo da se pohvalimo da postoji. Svi koštaju, a posao završava samo jedan čovek.

Blagostanje je, u vidu traktora, prošle sedmice stiglo u jednu višečlanu porodicu. Samohranom ocu je, sa sve izbornim stranačkim plakatom, Baja poklonio mašinu koja je za njih hleb. On, koji ne zna gde počinje, a gde se završava, jal' je lider stranke ili Predsedništva, poene skuplja na ubogoj porodici koja, vrlo je verovatno, ne bi bila u toj poziciji da nam zemlju vode oni koji o njoj brinu.

Neko je o državnom trošku leteo na more, neko je u Turskoj dobio svoju svečanu markicu, neko se nudio, a neko preispitivao svoj deo kolača u vlasti. Bilo je i onih koji su se fokusirali da nam obezbede lako letnje štivo, kao i onih koji su brojali svoje firme, valjda da vide imaju li kad i čime na odmor. Oni koji su na kraju lanca ishrane na našoj farmi, nemaju tih briga. Na njima je da stežu kaiš kako bi spojili dva kraja. Ali, ako. Navikli su. Uostalom, kako svojevremeno reče direktor jednog malog Centra za socijalni rad, da su šta znali, ne bi čekali socijalnu pomoć. Toliko i o empatiji onih koji treba da nas brane i pomažu.